Priština ko mlo vilo! Priština u mom srcu! Priština in my hard!

Standard

spomenik
U četvrtak 14.05.2015.g. sa grupom studenata iz Niša i Beograda u okviru škole branitelja ljudskih prava.u organizaciji CIvil Rights Defenders posetili smo glavni grad Kosova. Istog dana smo se smestili u hotelu Afa u Prištini. Hotelsko osoblje nasmejano, ljubazno i poželelo nam dobar dan na “srpskom jeziku.” Mladići koji rade u hotelu imaju nekih 20-25 godina ne skidaju osmeh sa lica, dok starije njihove kolege u nekim trenucima našeg boravka tečno pričaju sa nama na srpskom jeziku. Čak su i neki od predavača održali predavanja na srpskom jeziku. Ja sam do 1999.g., živeo baš u Prištini, odrastao sam u tom gradu, školovao, radio stvorio porodicu i na kraju sam proteran iz mog grada. Od 1999 do danas 4-5 sam posetio Prištinu ali nisam osetio ništa drugo osim nekog osećanja koje ne mogu tačno definisati, tuga, mržnja, žal stvarno ne znam! Ali ovo putovanje u Prištini mi je omogućilo prisećanje mog života u Prištini. Kada kažem “život” mislim na prijatelje, rodbinu, poznanike, i još mnogo toga.
Na insistiranje kolega da im ja budem “vodič” kroz MOJ RODNI grad, prihvatio sam ali nerado. Znao sam da će me poneti emocije, ali sam ipak prihvatio ulogu vodiča. Šetali smo nekih dva sata koja neću zaboraviti nikada. Prošli smo kroz centar grada koji je kolegama prelep, a meni u glavi slike centra grada kakav ja pamtim. Šetamo mi i vidim da mi nešto nedostaje nema tu poznatih lica, žamor mešavina srpskog, turskog, albanskog, romskog jezika, jednom rečju nema tog bogatstva različitosti. Pričam ja s kolegama i objašnjavam gde je nekada šta bilo ali kao da to nisam JA, prisećam se mesta gde sam nekada trgovao, moje škole, drugova….Ali gutam knedlu i idem dalje, prolazimo pored spomenika” Bila Klintona”, i skrećemo prema staroj železničkoj stanici Priština. Polako ali sigurno se približavam naselju u kome sam rođen i u kome sam odrastao! Tokom približavanja naselju pričam i pokazujem kolegama gde sam živeo, i da je to naselje u kome je živelo oko 350 romskih porodica. Danas ih nema, jednostavno smo izbrisani sa te lokacije. I ne samo sa te lokacije nego ih nema u nijednom naselju u kome su pre rata živeli. Oči mi se polako pune suza ali to vešto prikrivam,…. prisećam se terena na kome smo ja i moji drugovi igrali fudbal pored koga upravo prolazim, gledam dragstor u kome sam kupovao slatkiše kao dete, berbernicu u kojoj sam se šišao…..jednom rečju prošao mi ceo život pred očima u minuti! Multietničko bogatstvo koje je grad Priština imalo danas ga nema, i mislim da su ljudi koji žive u tom gradu na gubitku a ne MI, ne JA . Ja sam ponosan na to što danas razumem i pričam 5 jezika srpski, romski, albanski, turski i engleski, to je moje bogatsvo koje sam poneo sa sobom sa Kosova, i koje mi niko ne može oduzeti, i zato sam ponosan što sam živeo na Kosovu. Ali danas je istina takva, kakva je, jeste da ne mogu više živeti u mom gradu ali sećanja mi niko ne može uzeti, kao ni sećanja još mnogih ljudi sa Kosova, to je naše bogatsvo koje imamo, držimo, čuvamo u nama. To je naše duševno bogatstvo. Iako sam bio kako sam na početku rekao pun osećanja, danas ipak mogu reći da volim svoj grad Prištinu. Priština ko mlo vilo! Priština u mom srcu! Priština eshte ne zemer time! Prištine kalbimde! Priština in my hard!

Advertisements